Kada sam dobio poziv da učestvujem na evropskom takmičenju u Barseloni bio sam presrećan. Kako sam već nekoliko godina unazad član sportske ekipe Visoke škole elektrotehnike i računarstva, čast mi je bila da prihvatim poziv i da se borim za medalju.

Ostalo mi je samo da spakujem kofere i krenem u divnu avanturu, 7 dana dobrog druženja i bus tura kroz Veneciju, Ljoret de Mar, Barselonu, Kan, Monte Karlo, Nicu… i naravno po medalju. U Ljoret de Maru je održan žreb. Učestvovalo je preko 300 učesnika iz raznih evropskih zemalja. Bio sam veoma uzbuđen i srećan sto ću biti deo cele manifestacije. Želja za pobedom je bila sve veća i veća. Kako za turnir nisam znao ranije, imao sam malo vremena da se pripremim, ali vođen onom čuvenom „sreća prati hrabre“ bio sam više nego spreman.

Nakon pobeda u eliminacionim rundama, našao sam se u finalu. Finale sam odigrao sa studentom iz Italije, koji se profesionalno bavi ovim sportom dugi niz godina. Imao sam prilike da okušam sreću s njim u zagrevanju pred finale i da ga tom prilikom bolje upoznam.

Tri dana u Ljoretu obeležila su sportska takmičenja, a tamo gde nisam učestvovao doprineo sam navijanju. Dani su se završavali dobrim druženjem i upoznavanjem sa ostalim učesnicima, pa nije ostalo mesta za umor. Iako je narednih dva dana bilo iscprljujuće, stigao sam da vidim najlepše što Barselona nudi, a to je Sagrada Familia i Park Guell.

Finalni meč sam izgubio, ali sam stekao drugara. Meni je pripalo drugo mesto i srebrna medalja. Ponosno sam se vratio u Beograd gde me je dočekala moja ekipa iz Visoke škole elektrotehnike i računarstva sa kojom sam proslavio pobedu. Dobre utakmice, nova poznantsva, odlično druženje i povratak kući s medaljom koja „sija kao zlato“, bolje nisam mogao ni da zamislim!